Биографија

Душан Т. Батаковић. Рођен у Београду 1957. године. Дипломирао на групи за историју 1982. Постдипломске студије на Филозофском факултету, код проф. др Радована Самарџића окончао одбраном магистарског рада “Дечанско питање 1903-1911” у априлу 1988.  Докторске студије (октобар 1991 ― октобар 1996) завршио на Сорбони у Паризу (Université de Paris ― Sorbonne, Paris IV)  где је докторирао (magna cum laude), 10. јануара 1997, са тезом “La France et la formation de la démocratie parlementaire en Serbie 1830-1914” (“Француска и стварање парламентарне демократије у Србији 1830-1914”), два тома, 860 стр.

У Историјском институту радио од марта 1983. до децембра 1992. године, када прелази у Балканолошки институт САНУ. Члан уредништва Књижевне речи (1985-1989), Задужбине (1990-1994) и Књижевних новина (1991-1998). Члан Управног  одбора Српске књижевне задруге, и члан Председништва СКЗ (1996-1999). 

За доцента Филозофског факултета у Београду, на катедри за општу историју новог века изабран је у априлу 1998. године, где је предавао следеће предмете: Увод у историјске студије, и Општу историју новог века (студентима социологије) све до краја јануара 2001, када је именован за амбасадора СРЈ у Грчкој.

Директор Балканолошког инситута САНУ од 1. октобра 2005. до 1. октобра 2007, главни уредник часописа Balcanica и посебних издања института. Од 2006. у Балканолошком институту САНУ руководилац   je пројекта под називом Историја политичких идеја и институција на Балкану у 19. и 20. веку, наставивши, упоредо, да  буде главни уредник часописа Balcanica.

У склопу међународне билатералне сарадње са Француском између Министарства науке Србије и CNRS-а у Паризу, руководилац пројекта:  „Толеранција и саживот. Етничке и верске мањине на Балкану 1804-2006“ (Tolerance and coexistence: The ethnic and religious minorities in Serbia 1804-2006). Руководилац пројекта У међуакадемијској сарадњи са Институтом за балканске студије Бугарске академије наука руководи пројектом под називом „Велике силе и Балкан у 19. и 20. веку“ (The Great Powers and the Balkans in the XIX and the XX century). Сарадник на више пројеката о српско-руским и југословенско-руским односима са руским Институтом славјановеденија у Москви.

Учествовао на бројним научним скуповима у земљи, затим у Немачкој (Химелстир, Минхен), Француској (Париз, Стразбур, Тулуз,  Поатје, Бордо, Лион, Нанси, Безансон, Верден), Аустрији (Беч, Баден код Беча), Грчкој (Солун, Комотини, Патрас, Јањина, Крит, Атина), Швајцарској (Базел, Лозана, Женева), Холандији (Амстердам, Утрехт, Нијмеген), САД (Бостон, Вашингтон, Сијетл, Чикаго),  Канади (Торонто, Ванкувер, Отава), Пољској (Краков), Румунији (Клуж), Бугарској (Софија) и  Русији (Москва). Представник СР Југославије на XVIII Светском конгресу историчара  у Монтреалу (Канада) у септембру 1985. 

Предавања по позиву држао од 1992. у више наврата на париској Сорбони (Université de Paris-Sorbonne, Paris IV) као и на Université de Paris VIII, Université de Paris XI), током јесени 1996. одржао серију предавања у САД: на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (UCLA) и Берклију, као гостујући научник (visiting scholar), потом на Харварду (1999), затим на Универзитетима Санта Барбара и  Колумбија (Њујорк, 2004) као и на Универзитетима у Торонту, и Отави, Канада (2000-2007). Био je гостујући истраживач и предавач на Институту за заграничне студије „А. И. Солжењицин“ у Москви (септембар 2007).  

Члан је „Фондације за европску историју и цивилизацију“ са седиштем у Женеви и Паризу (La Fondation pour une histoire de la Civilisation européenne), а од 1995. до 2000. године и био је представник Балкана у жирију ове фондације за европску награду из историје.

Председник је српског огранка Међународне асоцијације за истраживање југоисточне Европе (Association Internationale d'Etudes du Sud-Est Europeen)од 2007, а од 2009.  и потпредседник асоцијације, изабран током годишње конференције у Паризу. За научног саветника у Балканолошком институту САНУ изабран је у октобру 2011. године.

Његова монографија Југославија: нације, религије, идеологије (La Yougoslavie : nations, religions, idéologies, L'Age d'Homme, Lausanne  1994), више пута прештампавана, увршћена је у списак препоручене литературе на основним и постдипломским студијама на бројним француским, швајцарским, канадским, као и арапским франкофонским универзитетима (Сорбона, Париз IV, Факултет политичких наука Париз, Иналко,  Универзитети у Дижону, Бордоу, Лиону, Екс ан Провансу, Греноблу, Туру, Поатјеу, Ници, Лозани, Женеви, Нешателу, Квебеку, Алжиру, Рабату, итд.). Значајан одјек у франкофонском свету, имала је и његова кратка синтеза историје Косова и Метохије, објављена под насловом Kosovo. La spirale de la haine (1993 & 1998).

   Нова историја српског народа, под уредништвом Батаковића, објављена на француском 2005. год. под насловом Histoire du peuple serbe, главни је приручник за историју нашег народа на франкофонским универзитетима, исто као и новија Батаковићева монографија, Косово: сукоб без краја, објављена на француском 2008. год. (Kosovo. Un сonflit sans fin?), која покрива историју јужне српске покрајине од средњег века до окончања преговора у Бечу 2006-2007. године.

Уредник више зборника радова на страним језицима, Батаковић је објавио преко 130 студија, чланака и прилога из историје српског народа, српско-албанских и српско-француских односа, прошлости Југославије и историји историографије, од чега је половина на страним језицима, а трећина у међународним часописима и зборницима.

Аутор је документарне телевизијске серије Црвено доба историског серијала у шест наставака (2004), уз сарадњу млађих историчара, окупљених око Већа за демократске промене, организације чији је Батаковић био председник. Документарна серија Црвено доба, истражује раздобље „црвеног терора“ у Србији и Црној Гори (1944-1947), раздобље прогона, убистава и хапшења, противника комунистичких власти Ј. Б. Тита у Југославији. Уз одговарајућа историјска објашњења, жртве и њихови потомци, сведочили су о себи или својим  родитељима о злочинима комунизма у Србији и Црној Гори.

Као амбасадор СРЈ и СЦГ  у Атини (март 2001-јул 2005), одликован  је  Орденом Феникса Првог Реда Хеленске републике, 28. јуна 2005. Од јула 2005. саветник председника Републике Србије, а од новембра 2006, и члан Државног преговарачког тима Србије за решавање статуса Косова и Метохије на преговорима у Бечу. Шеф делегације Србије при Међународном суду правде у Хагу (2009-2011). Амбасадор Србије у Канади (октобар 2007 ― фебруар 2009), а од марта 2009. до децембра 2012. амбасадор  Србије у Француској.

Орденом Белог Орла Првога Реда одликован је 2007. године. За заслуге у научном раду 2010. одликован француским орденом Академске палме у рангу официра, а наградом „Стојан Новаковић“ за најбољи уџбеник историје (2010). Изабран je, такође, и за члана World Academy of Arts and Sciences (2010).

Говори и пише енглески и француски, а служи се руским, немачким и албанским језиком.  

Реизабран за директора Балканолошког института САНУ у фебруару 2013.


Биографски и библиографски подаци:

 

― Ko je ko u Srbiji, Beograd, Bibliofon 1996.

― Zeljan Šuster, Historical Dictionary of the Federal Republic of Yugoslavia,  The Scarecrow Press, Landham & London 1999, стр. 43

Споменице Историјског института, Балканолошког института САНУ, Филозофског факултета у Београду.

 ― Енциклопедија српске историографије, Сима M. Ћирковић, Раде Михаљчић  (ур.), Београд : Knowledge, 1997, стр. 273.